-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Ži­vot u neo­li­be­ral­nom po­ret­ku je za mno­ge su­rov i to ni­je no­vost. Umno­go­me je na­stu­pi­la pu­stoš du­še. I to je, po­ne­gdje i do­ne­kle, po­mo­dar­stvo. Za­bo­ra­vlja se da je, done­dav­no, bi­lo da je slu­žba čo­vje­ka da svo­ju du­šu za­lo­ži u pro­po­vi­je­dad­nju hu­ma­nih ide­ja. Svi­jet, na­ža­lost, ni­je vi­še u to­me. Knji­ge ko­je su se či­ta­le, od no­vog svjet­skog po­ret­ka, kon­fi­sko­va­ne su i „od­ve­de­ne“ u kon­fi­na­ci­ju, što ne ču­di jer ova epo­ha umno­go­me ra­za­ra du­šu zna­čaj­nog di­je­la svi­je­ta, ni pre­ma ­ko­me ne­ma ni­ma­lo sen­ti­men­tal­no­sti, ne ba­rem pr­vih de­ce­ni­ja tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma. Da je da­nas živ je­dan od naj­te­me­lji­ti­jih evrop­skih du­ho­va – Do­sto­jev­ski – pi­sao bi svo­je ro­ma­ne pod istim na­slo­vi­ma sa raz­li­či­tom ili slič­nom sa­dr­ži­nom i istom so­ci­jal­nom nor­mom. Ina­če, ne­ma vi­še ni „li­je­pe pri­ro­de“ ko­joj je je­di­no se­ljak da­vao, bar ko­li­ko je od nje uzi­mao. Vje­ro­vat­no bi se ne­gdje po­ja­vi­lo pi­smo Do­sto­jev­skog o put­ni­ku iz neo­li­be­ral­ne eko­no­mi­je, jer ide­ja no­vog svjet­skog po­ret­ka „sa­vre­me­nog dru­štva“ iz­i­sku­je „Be­sje­du“ lju­bi­te­lja „sa­vre­me­ne pri­če“ za­pad­njač­kog ko­va, ko­ja za­po­sta­vlja mo­ral­ne vri­jed­no­sti i ko­ja ima sa­mo jed­nu op­se­si­ju – pro­fit. Vri­jed­no­sti sa is­to­ka su pot­pu­no za­po­sta­vlje­ne. Zna­me­ni­ta knji­žev­na dje­la sve se ma­nje či­ta­ju ili uop­šte ne či­ta­ju. I to je tra­gi­ko­me­di­ja. Istin­ski dio ča­snih du­ša ima osje­ćaj iz­gu­blje­no­sti. Ve­ći dio onih ko­ji­ma je „du­ša hlad­na“ ba­ca se u za­gr­ljaj no­vog svjet­skog po­ret­ka, bez ob­zi­ra sa ko­jeg pro­sto­ra, me­ri­di­ja­na ili iz ko­je dr­ža­ve do­la­zi. Kod tog i ta­kvog slo­ja raz­go­vo­ri su ni­skog kul­tur­nog ni­voa, s no­vim pra­vi­li­ma igre i bez ar­gu­men­ta­ci­je i kon­sta­ta­ci­ja... Isto­rij­ski ka­za­no, sti­že „no­vi ži­vot“ ko­ji in­te­re­su­je sa­mo sa­vre­me­na eko­no­mi­ja, i ni­šta vi­še. Čo­vjek, htio ne htio, stva­ra jed­no no­vo li­ce i, mo­gu­će, ni­je ka­dar da pru­ži ot­por. Da­kle, kva­ri se lje­po­ta i pri­ro­da čo­vje­ka. Stva­ra se pli­ma po­roč­no obo­ga­će­nih za do­bit – pro­fit. Ori­gi­nal­nih ži­vot­nih oso­bi­na na­la­zi­mo sve ma­nje, od­no­sno ri­jet­ko. Do­šlo je, ka­ko bi re­kao Go­golj, do du­šev­ne osku­di­ce, i to, mal­te­ne, svu­gdje. Ina­če, na­še sud­bi­ne ni­su pod­jed­na­ke. Svi­ma ni­je da­to isto. Pre­ma neo­li­be­ral­nom „ta­len­tu“ ne­ma­ju svi jed­nak od­ziv, kad je ri­ječ o ži­vo­tu ko­ji ob­li­ku­je neo­li­be­ral­na eko­nom­ska dok­tri­na. Kod po­je­di­nih slo­je­va dru­štva ne osje­ća se po­tre­ba za nor­mal­nim ži­vo­tom, kao da je svi­jet iz­dao se­be, kao da je za­o­gr­nut „sum­nji­vim svoj­stvi­ma“. Zna­nje se mi­je­ša sa ne­zna­njem. Lo­gi­ka se ne po­štu­je. Ra­zum je po­ni­šten. Lo­gi­ka tr­ži­šta no­vog ka­pi­ta­li­zma je­di­no se ti­če bo­ga­će­nja, kao nje­nog ci­lja. Ri­jet­ko ko „bi­je bit­ku“ sa no­vim vri­jed­no­sti­ma, ko­je su, ipak, pla­ne­tar­nog dej­stva. Obra­zo­va­ni svi­jet se sve vi­še is­ka­zu­je ne­spo­sob­nim. Či­ni­ti do­bro vi­še ni­je glav­no u ži­vo­tu, a kul­tu­ra, od­no­sno obra­zo­va­nje, sve je ma­nje mje­sto raz­vit­ka dru­štva. Obra­zo­va­nje ni­je vi­še in­ve­sti­ci­ja. Za­bo­ra­vlja se da je sve od Bo­ga i u Bo­gu. Vi­še je onih ko­ji gu­be put pred so­bom. Sti­če se uti­sak da ra­pit­no ne­sta­ju pra­ve vri­jed­no­sti sta­re da­me Evro­pe. U čo­vječ­jim du­ša­ma se na­se­li­la i usta­ni­la strast. Si­ro­ma­štvo svi­je­ta se ja­vlja kao op­šta po­ja­va. Mno­go je vi­še po­vri­je­đe­nih i po­ni­že­nih. U ljud­skoj du­ši kao da je usa­đe­no osje­ća­nje gru­bo­sti. Sve je vi­še ra­to­va, ubi­ja­nja i stra­da­nja bez mi­lo­sti, i to je su­sret čo­vje­ka sa ,,sa­vre­me­nom ci­vi­li­za­ci­jom“. Vje­ro­vat­no „zlim du­si­ma“ ni­kad kra­ja. O ča­snim i isti­ni­tim pra­vi­li­ma se sve ma­nje raz­mi­šlja. Vri­je­me na­vod­no ve­li­kih si­ste­ma za spas du­še nu­di re­for­me u ko­ji­ma nor­ma­lan čo­vjek se­be ne pre­po­zna­je. To je do­ve­lo do du­bo­kog raz­mi­mo­i­la­že­nja Is­to­ka i Za­pa­da. Mlad čo­vjek gu­bi put i je­di­na nje­go­va bu­duć­nost je ne­iz­vje­snost. Je­di­ni za­da­tak čo­vje­ka sa­vre­me­nog do­ba je što ve­ći pro­fit uz što jef­ti­ni­ju rad­nu sna­gu, i to je, na­ža­lost, glav­no sta­nje i sa­zna­nje. Sti­če se uti­sak da je zbog ove „kri­la­ti­ce“ i đa­vo pre­ru­šen u „pro­gres“, pa ta­ko uni­šta­va čo­vje­ka na­šeg do­ba. Sto­ga obi­čan svi­jet mo­ra bi­ti svje­stan da ovo vri­je­me tra­ži či­ta­vog čo­vje­ka. Ni­ka­ko da se upam­ti ona Lor­ki­na da je do­bro­ta naj­ve­ća mu­drost, ili An­dri­će­va da uspjeh če­sto u ži­vo­tu čo­vje­ku lo­mi vrat. Obič­nom čo­vje­ku eg­zi­sten­ci­ja­li­zam je upro­šćen, ali to ne bi tre­ba­lo da zna­či, da se ide sa sce­ne. U ka­rak­te­ru čo­vje­ka, bo­ga­to ob­da­re­nog ra­zno­vr­sno­sti­ma, ima još ini­ci­ja­ti­ve i ener­gi­je da se po­sve ne od­rek­ne du­še. Ne­kad se da­va­la za­kle­tva, da bi se jam­či­la isti­na. Da­nas se la­že pod za­kle­tvom. Za­to, vra­ti­mo se vje­ri, jer je­di­no sa njom mo­že­mo pre­ži­vje­ti i sa­ču­va­ti du­šu. Sa­mo za DE­KA­LON ni­je po­tre­ban DNK. Ne za­bo­ra­vi­mo da nas Gor­ki uči da je ži­vot đa­vol­ski vje­što ustro­jen. Za­to, shva­ti­mo da no­vi ka­pi­ta­li­zam tre­ba bar po­ku­ša­ti ci­vi­li­zo­va­ti.